Sedam godina pokušavali su da dobiju dete: Kod seoske vidarke Oksana je prvi put rekla šta zaista želi

Ovo je književno obrađena priča sa dopisanim završetkom. Ne predstavlja potvrđen stvarni događaj.

Posle sedam godina pokušaja i dva neuspešna postupka vantelesne oplodnje, Oksana je pristala da sa porodicom poseti seosku vidarku Marfu. Kada je starica pružila ruke prema njenom stomaku, Oksana se trgla. Marfa je odmah ustuknula, a razgovor koji je usledio promenio je njihove planove.

Bogdan je automobil pripremio još prethodne večeri.

Na zadnje sedište stavio je vodu, nekoliko sendviča i jastuk koji je Oksana koristila tokom dužih putovanja. Rekao joj je da mogu da odustanu ako joj je previše naporno.

„Kad smo već sve dogovorili, idemo“, odgovorila je.

Nije želela ponovo da objašnjava zašto je umorna.

Njena majka Larisa ponela je debelu fasciklu sa nalazima. Svekrva Galina nosila je malu ikonu umotanu u maramu. Obe su verovale da pomažu.

Oksana je sela pored prozora i poželela da bar tokom vožnje niko ne govori o trudnoći.

Ta želja trajala je desetak minuta.

„Komšinicina rođaka kaže da je Marfa pomogla mnogima“, započela je Galina.

Larisa je privukla fasciklu bliže sebi.

„Važno je da vidi šta su lekari već uradili.“

Oksana je zatvorila oči.

Želja koja je postala tema svakog razgovora

Na početku braka ona i Bogdan zamišljali su da će brzo postati roditelji. Kasnije su došli pregledi, zakazivanja i čekanja na rezultate.

Posle drugog neuspešnog postupka, Oksani je trebalo vremena da ponovo razgovara o narednim koracima.

Porodica joj to vreme nije uvek ostavljala.

Majka je slala brojeve ordinacija. Svekrva donosila priče o ženama koje su zatrudnele kada su najmanje očekivale. Rođaci su pitali da li ima novosti, ponekad pred ljudima koje je jedva poznavala.

Bogdan je pokušavao da je zaštiti, ali bi često završio rečenicom:

„Znam da ti smeta, ali žele nam dobro.“

Oksana je znala njihove namere. Ipak, više nije mogla da provede porodični ručak, a da neko ne započne razgovor o njenom telu.

Kod Marfe je pristala da ode delom iz nade, a delom zato što nije imala snage za još jedno odbijanje.

Kuća na kraju sela

Stigli su posle tri sata vožnje.

Marfa ih je dočekala u maloj kuhinji. Pokazala im je stolice i stavila čajnik na šporet.

Larisa je odmah otvorila fasciklu.

„Sve smo doneli. Analize, izveštaje, terapije…“

Galina je preko nje počela da objašnjava koliko dugo čekaju unuče.

Bogdan je dodao nekoliko podataka, pokušavajući da razgovor učini razumljivijim.

Oksana je sedela sa rukama sklopljenim u krilu.

Marfa ju je pogledala.

„A ti?“

„Šta ja?“

„Hoćeš li nešto da kažeš?“

Oksana je slegnula ramenima.

„Već su rekli.“

Starica je prišla i pružila ruke prema njenom stomaku, bez prethodnog pitanja. Oksana se naglo povukla i uhvatila je za zglob.

Marfa je odmah napravila korak unazad.

U kuhinji je nastala tišina.

„Nemojte“, izgovorila je Oksana.

Starica je spustila ruke.

„Izvini. Trebalo je da pitam.“

Rečenica koju više nije mogla da zadrži

Galina je ustala.

„Ona je samo napeta. Mnogo je toga prošla.“

„Mogu sama da kažem kako mi je“, odgovorila je Oksana.

Svekrva je zastala.

Oksana je osetila kako joj glas podrhtava, ali je nastavila.

„Ne želim da me neko dodiruje bez pitanja. Ne želim da svi pričate o mojim nalazima kao da nisam ovde.“

Larisa je polako zatvorila fasciklu.

„Dušo, samo pokušavamo…“

„Znam. Ali niko me nije pitao da li želim ovaj put.“

Bogdan ju je pogledao.

„Pitao sam te.“

„Jesam li ti rekla da želim da dođem ili da idemo kad je već sve dogovoreno?“

Nije odgovorio.

Marfa je sela na stolicu preko puta nje.

„Ne mogu da ti kažem hoćeš li zatrudneti“, rekla je. „Niti mogu da zamenim pregled i lečenje.“

Oksana je prvi put tog jutra podigla glavu bez straha da će čuti novo obećanje.

„Onda zašto svi govore da možete?“

„Ne znam šta sve ljudi pričaju o meni.“

Starica je odmakla šolju i ostavila joj prostor na stolu.

„Ali ne moraš ništa da radiš zato što si već došla.“

Oksana je zaplakala.

Bogdan je konačno saslušao

Kada su izašli iz kuće, zamolila je da nekoliko minuta ostane sama sa mužem.

Majka i svekrva otišle su do automobila.

Bogdan je stajao pored ograde.

„Nisam znao da se toliko loše osećaš.“

„Govorila sam ti da sam umorna.“

„Mislio sam da si umorna od postupaka.“

„I od njih. Ali i od toga da svako ima predlog, a ja treba da budem zahvalna.“

Obrisala je obraze.

„Želim dete, Bogdane. Samo ne mogu da svaka naša nedelja bude još jedan pokušaj da se nešto popravi.“

Prišao joj je, pa zastao.

„Mogu li da te zagrlim?“

Klimnula je.

Ostali su tako dok nije prestala da plače.

Dogovor za povratak kući

U automobilu niko neko vreme nije govorio.

Zatim je Bogdan rekao:

„Dalje preglede i odluke dogovaraćemo Oksana i ja. Kada budemo želeli pomoć, pitaćemo vas.“

Galina je počela da objašnjava da nije imala lošu nameru.

„Znamo“, odgovorio je. „Ali treba da poštujete ono što vam sada govorimo.“

Larisa je pogledala ćerku.

„Hoćeš da fascikla ostane kod tebe?“

Oksana je pružila ruku.

Majka joj ju je predala.

Bio je to mali pokret, ali joj je mnogo značio.

Život koji nije mogao da ostane na čekanju

Po povratku su razgovarali sa lekarom koji je vodio njihovo lečenje. Želeli su da razumeju mogućnosti i da odluke donose prema njihovoj konkretnoj situaciji, umesto prema tuđim iskustvima.

Potražili su i savetodavnu podršku zbog svega kroz šta su prolazili kao par.

Oksana se vratila kursu crtanja koji je ranije napustila. Bogdan je počeo da odbija pitanja rodbine pre nego što bi ona morala da odgovori.

Nije sve odmah postalo lako. Bilo je dana kada je vest o tuđoj trudnoći bolela više nego što je očekivala. Bilo je i razgovora u kojima nisu želeli iste stvari u istom trenutku.

Učili su da to kažu jedno drugom.

Nekoliko meseci kasnije Galina ih je pozvala na nedeljni ručak.

Oksana je na trenutak zastala pre nego što je prihvatila.

Za stolom su razgovarali o poslu, popravci stare kuće i njenim crtežima. Niko nije pitao za nalaze.

Pred polazak, Larisa ju je zagrlila.

„Donela sam ti one olovke koje si tražila.“

Oksana se nasmešila.

Na putu kući Bogdan ju je pitao kako joj je bilo.

„Lepo“, rekla je. „Danas sam samo bila vaša ćerka i tvoja žena.“

Njihova priča još nije imala odgovor na pitanje hoće li postati roditelji. Ali te večeri, kada su ušli u stan, Oksana je raspakovala olovke i sela da crta, a Bogdan je stavio vodu za čaj.